Kako komunicirati o novcu i cenama?

Jedno od najnepristojnijih pitanja, barem u našem društvu, koje nekome možete postaviti jeste koliko zarađuje i kako raspolaže svojim finansijama. To se smatra zabadanjem nosa u tuđa posla, a priča o novcu generalno jeste svojevrstan tabu. To ne bi bilo toliko problematično kada isti princip ne bismo prenosili i na posao, pa razgovor o tome koliko će nešto da košta i kako će da se naplati doživljavali kao neprijatnost. A bez te neprijatnosti nema ni poslovanja.

Dakle, kako onda treba da komuniciramo o cenama? I ne samo o cenama, u smislu „to će da košta toliko i toliko”, već i o načinima naplate, promenama cena i čitavom tom tako neprijatnom i tako ključnom aspektu svakog poslovanja.

Postoje razlike u tome kako pristupamo cenama u zavisnosti od toga da li prodajemo proizvode ili usluge. Kod proizvoda, stvar je nešto jednostavnija, jer transparentnije možemo da kažemo „ovo košta toliko i toliko”. Kod usluga je to generalno teže, pošto drugoj strani, odnosno kupcu ili klijentu, može da bude nejasno šta to mi toliko naplaćujemo, i onda se cela stvar može dodatno zakomplikovati. Posebno ako se radi o neopipljivim uslugama.

Zato evo nekoliko smernica o tome kako sa kupcem, odnosno klijentom, što transparentnije komunicirati na ovu temu.

Što se tiče cena proizvoda, kao što je rečeno, sa njima je nešto jednostavnije. Konkretan proizvod ima i svoju konkretnu cenu, koja se najčešće nalazi na samom proizvodu, u online ili offline prodavnici. Kada kupac sazna koja je cena, on može doneti odluku da li mu to odgovara ili ne. Prilično je jednostavno.

Kod usluga stvari mogu biti kompleksnije. Najpre, kad prodajemo usluge, recimo prevodimo tekstove ili pravimo sajtove, često ćemo najpre morati da napravimo ponudu. U ponudi transparentno treba da stoji šta i koliko naplaćujemo. Ona je dobra početna tačka za dalju komunikaciju o cenama i novcu, pa je to korisno imati na umu. Usluge možemo naplaćivati po jedinici usluge ili po radnom satu, a nešto više o tome će biti reči u temi o formiranju cena.

Dakle, osnovno pravilo u komunikaciji o novcu jeste – transparentnost. Koliko nešto košta, kako se može platiti, koji su uslovi i rokovi plaćanja, sve su to informacije koje bi trebalo da su jasno iskomunicirane.

Međutim, često se dešava da ljudi koji prodaju svoje proizvode i usluge kriju cene. Iz nekog razloga, ne žele da kažu koliko nešto košta, sve dok ih kupac to direktno ne pita. Najčešći razlog za takvu tajnovitost je da se zaštite od konkurencije, ili da menjaju cene svojih proizvoda ili usluga shodno okolnostima.

Ova praksa generalno nije dobra. Ako od kupca ili klijenta skrivate koliko nešto košta, to može da pošalje negativnu poruku. Recimo, da nešto krijete, da poslujete nelegalno, da niste sigurni u vezi cene svojih proizvoda ili usluga. Uostalom, zamislite i sami da želite da kupite, recimo, hleb, ali saznajete koliko on košta tek kad dođete na kasu.

Osim što šalje ovakvu poruku, skrivanje cena može da natera kupca na dodatni trud – da vam postavi pitanje, i to ne bilo kakvo pitanje, nego ono koje smo već okarakterisali kao neprijatno, ali ključno – i da ga onda informacija koju dobije odbije od dalje kupovine. Mnogo jednostavnije, i za vas i za kupca, je da se ta informacija odmah iskomunicira, pa da svaki trud i vas i kupca bude u pravcu kupovine i stvaranja zadovoljnog kupca, a ne otežavanja komunikacije oko nečega tako važnog kao što je cena.

To je samo još jedan razlog više da o cenama, odnosno novcu, ponudama i plaćanju, pričamo otvoreno i transparentno, jer ako mi znamo zašto nešto košta koliko košta, onda nam neće biti problem da tu tako važnu informaciju iskomuniciramo i sa kupcem, odnosno klijentom.

 

Cilj ovog programa je povećanje dostupnosti kredita za investicije preduzetnicima (uključujući i paušalce) i mikro-biznisima koji nemaju adekvatno sredstvo za obezbeđenje kredita i do sada nisu mogli da dobiju kredite.